Scroll Top

Genetska osnova i trening

human-skeleton-g3261908c0_1280

Više puta postavljeno pitanje odnosa genetskih faktora i treninga (nature vs nurture) u postizanju vrhunskih sportskih rezultata, zapravo se može preformulisati i kao pitanje kapaciteta u promenljivosti motoričkih sposobnost. Dakle da li gornju granicu razvoja motoričkih sposobnosti određuje genetski faktor ili ona zavisi od treninga? Kao i da li granice uopšte postoje? Ili još jednostavnije, šta je važnije za postizanje vrhunskih sportskih rezultata, geni ili trening? 

Aditivni i interaktivni model predstavljaju dva najčešće korišćena teorijska modela u pokušaju da se odgovori na gore postavljena pitanja [1]. Prema aditivnom modelu, kapacitet i promenljivost motoričkih sposobnosti određeni su zbirom genetske osnove i treninga. Dakle, pretpostavlja se da su oba dela ukupnog varijabiliteta aditivna, odnosno da veći genetski potencijali i više treninga dovode do boljih rezultata što na prvi pogled deluje sasvim logično. Ovakva shvatanja datiraju još iz XIX veka, prema Goltonovoj teoriji (Sir Francis Galton) aktivnost doprinosi razvoju mentalnih sposobnosti ali gornju granicu razvoja određuje isključivo genetska komponenta [2].  Dijametralno suprotan ekstremni pol Goltonovoj teoriji predstavlja Eriksonov (Anders Ericsson) model prema kome kapacitet određuje isključivo trenažna komponenta, odnosno namerna aktivnost i vežba tokom optimalnog razvojnog perioda. Oba ova shvatanja preneta su i u teoriju sportskog treninga.

Za razliku od aditivnog modela, interaktivni model pored gena i treninga uvodi i interakciju  između ove dve komponente [3]. Prema ovom modelu promenljivost i kapacitet motoričkih sposobnosti, pa samim tim i vrhunski sportski rezultati, pored dve komponente određeni su i njihovom interakcijom. Dakle, nije u pitanju prost zbir trenažne i genetske komponente, već je za maksimalno postignuće potrebna prava aktivnost, sprovedena u pravo vreme. Na primer, potpuno identičan trening za početnika i vrhunskog sportistu imaće potpuno drugačije efekte, makar ova dva hipotetička vežbača bili i jednojajčani blizanci koji imaju iste genetske predispozicije.  

Kompleksnom odnosu genetske i trenažne komponente treba dodati i spoljašnje uticaje (uticaj sredine)  kako bi se na valjan način moglo opisati postizanje vrhunskih sportskih rezultata. Na osnovu analiza meta studija  [1] moguće je uočiti brojne pravilnosti i kvantitativne pokazatelje razvoja motoričkih sposobnosti (ilustracija 1). Odnos gena i treninga u njihovom razvoju  pojednostavljen je radi ilustracije principa važnih za njihovo razumevanje. Opisana su samo četiri unutrašnja faktora predstavljena kao pravougaonici sa leve strane slike. Peti pravougaonik (druga svojstva) predstavlja sve ostale brojne sposobnosti i ostale unutrašnje faktore  važne za sportski rezultat. Bela boja u okviru pravougaonika označava nasleđe dok se crna odnosi na aktivnost, pre svega trening. Tako je pol u potpunosti određen genima (SRY, SOX9 i DHTR).  Kod visine 20 procenata varijanse određeno je aktivnošću individue (važnu ulogu igra ishrana), dok je ostatak određen genima. Bez detaljnog ulaženja u pravila nasleđivanja, da bi se razumela razlika u  kompleksnosti genetske osnove pojedinih sposobnosti i osobina treba spomenuti pojmove jednonukleotidni polimorfizam (SNP) i Linkage Disequilibrium (LD). Jednonukleotidni polimorfizam (SNP) predstavlja pojavu zamene samo jednog nukleotida nekim drugim što se manifestuje u promeni neke osobine.  47 ovakvih genetskih varijacija objašnjava 5% varijanse visine, 290 000 varijacija objašnjava još 45% varijanse visine dok ostalih 30% može objasniti nepotpunim vezama između gena (LD).  Što se tiče varijanse  maksimalne potrošnje kiseonika (VO2max) 53% određeno je treningom, dok  47% otpada na genetsku komponentu i to 6% određeno je samo jednim genom (ASSL1), dok je 41% objašnjeno sa 20 SNPova.  Što se tiče osobina skeletnih mišića odnosno razvoja pojedinih sposobnosti povezanih sa njihovim radom, u literaturi postoje različiti rezultati kada je u pitanju odnos uticaja gena i treninga. U zavisnosti od grupe mišića i konkretne motoričke sposobnosti, ovaj odnos se kreće od samo 5%  pa do čak 85% varijanse koja se može objasniti aktivnošću individue. Ovaj raspon predstavljen je sivom zonom četvrtog pravougaonika. Izloženi podaci  dovoljni su da se ilustruje kompleksnost odnosa trenažne i nasledne komponente, kao i razlike u ovom odnosu u pojedinim sposobnostima. 

Ispravna kombinacija unutrašnjih faktora (genetske osnove i aktivnosti) kao rezultat imaće talentovanog sportistu.  Dalje, talentovani sportista treba da u pravo vreme bude izložen optimalnom uticaju spoljašnjih faktora kao što su: pravovremeno upoznavanje (izlaganje) sa sportom, selekcija, pravilno planiran i programiran trening, prostor i oprema za trening, kontrola ishrane, pravovremena specijalizacija, takmičenje, socio-kulturni faktori i slično. Tak tada talentovani sportista postaće elitni sportista. Ipak, tek pobedom na jednom sportskom događaju elitni sportista postaje šampion. Imajući u vidu da elitni sportisti tokom karijere imaju ograničen broj ovakvih šansi, može se uočiti i važnost psihološkog faktora. Spoljašnji faktori svojim nepovoljnim uticajem mogu dovesti i do povrede, pretreniranosti, demotivacije  i sličnih posledica neprimerene trenažne prakse čime se trenutno usporava ili čak zaustavlja napredak iz faze talentovanog sportiste ka elitnom sportisti i šampionu. I kod ovih pojava pored spoljašnjeg uticaja važni su i unutrašnji faktori.

Izvor: adaptirano prema Tucker & Collins, 2012

Može se zaključiti da su trening i spoljni uticaji od velikog značaja za postizanje vrhunskih sportskih rezultata ali da oni sami po sebi bez potrebne genetske osnove ne mogu dovesti do vrhunskih rezultata i obrnuto [1]. Zbog toga se pravilan trening može definisati kao proces u kome se dostižu genetski potencijali.

Tekst napisao:

doc. dr Miloš Milošević, profesor na Fakultetu za fizičku kulturu i menadžment u sportu, jedini fakultet za sport na Univerzitetu Singidunum

Literatura

[1]Ross Tucker and Malcolm Collins, “What makes champions? A review of the relative contribution of genes and training to sporting success,” British Journal of Sports Medicine, vol. 46, pp. 555-561, 2012.
[2]K.A Ericsson, K Nandagopal, and R.W Roring, “Toward a science of exceptiona achievement: attaining superior performance through deliberate practice,” Annals of the New York Academy of Sciences , pp. 199–217, 2009.
[3]R Vaeyens, M Lenoir, A.M Williams, and R.M Philippaerts, “Talent identifi cation and development programmes in sport: current models and future directions,” Sports Medicine, vol. 38, pp. 703–714, 2008.

Related Posts

Leave a comment