Ako postoji jedan fudbalski šut koji najbolje pokazuje koliko su biomehanika i fizika važne u fudbalu, onda je to slobodan udarac Roberta Karlosa protiv Francuske 1997. godine. Bio je to meč između Brazila i Francuske na Turniru Francuske, godinu dana pre Svetskog prvenstva 1998. godine. Lopta je bila postavljena daleko od gola, oko 35 metara, dovoljno daleko da većina igrača iz takve pozicije ne bi ni pokušala direktan udarac.
Roberto Karlos je uzeo dug, gotovo pravolinijski zalet, prepoznatljiv kao deo njegovog fudbalskog potpisa. Ključ udarca bio je u snažnom kontaktu spoljnim delom stopala leve noge, kojim je lopti dao veliku brzinu i izraženu bočnu rotaciju. U prvom trenutku izgledalo je kao da je lopta potpuno promašila cilj. Krenula je daleko pored živog zida i delovalo je da će završiti nekoliko metara van okvira gola.
A onda se dogodilo ono zbog čega se taj gol i danas pamti. Umesto da završi daleko pored gola, lopta je u poslednjem delu leta naglo promenila pravac, vratila se ka okviru gola, pogodila stativu i završila u mreži. Fabijen Bartez, golman reprezentacije Francuske, ostao je gotovo ukopan, ne zato što nije reagovao na vreme, već zato što je početna putanja lopte sugerisala da opasnosti nema.
Iz biomehaničkog ugla, taj udarac je bio savršena kombinacija nekoliko faktora: dugačkog zaleta, kontrole trupa, velikog ubrzanja leve noge, stabilnog oslonca i specifičnog kontakta stopala sa loptom. Roberto Karlos nije samo „šutnuo jako“. On je loptu udario tako da joj istovremeno da veliku brzinu i veliku bočnu rotaciju.
Upravo ta rotacija je ključ. Kada lopta leti kroz vazduh i istovremeno se okreće, oko nje se menja strujanje vazduha. Sa jedne strane lopte pritisak vazduha postaje drugačiji nego sa druge, pa se javlja bočna sila koja skreće loptu sa prvobitne putanje. Taj fenomen poznat je kao Magnusov efekat. Zbog njega lopta ne leti pravolinijski, već dobija karakterističnu zakrivljenu putanju.
Ono što je kod ovog gola bilo posebno jeste dužina putanje. Kod mnogih šuteva sa kraće distance lopta nema dovoljno vremena da napravi tako dramatičan luk. Međutim, ovde je udaljenost bila velika, početna brzina izuzetno visoka, a rotacija dovoljno snažna da se efekat postepeno „razvije“ tokom leta. Zato je lopta u početku delovala kao potpuni promašaj, a tek kasnije počela da se vraća ka golu. Istraživanja koja su analizirala ovaj udarac navode da je velika udaljenost bila jedan od ključnih uslova da se razvije takva spiralna, odnosno izrazito zakrivljena putanja.
Zato se ovaj gol često opisuje kao „nemoguć“, ali on zapravo nije bio protiv zakona fizike. Naprotiv, bio je njihova savršena demonstracija. Lopta je poslušala upravo ono što su joj zadali telo igrača, kontakt stopala, brzina, rotacija i vazduh kroz koji se kretala.
Iz trenerskog ugla, ovaj gol je odličan primer zašto se tehnika šuta ne sme svesti samo na snagu noge. Da bi se izveo sličan udarac, igrač mora da kontroliše pravac zaleta, položaj tela, kontakt sa loptom i stabilnost oslonca. Ako samo jedan od tih elemenata izostane, lopta neće dobiti željenu kombinaciju brzine i rotacije.
Naravno, ovakav gol se ne može lako kopirati. Roberto Karlos je imao retku kombinaciju eksplozivnosti, snage, koordinacije i specifične tehnike udarca. Ali baš zato je taj slobodan udarac ostao jedan od najboljih primera kako se u fudbalu spajaju talenat, trening, biomehanika i fizika.
Na kraju, taj gol nije bio samo atraktivan trenutak sa starog televizijskog snimka. Bio je lekcija iz sportske nauke. Pokazao je da fudbalska lopta ne pamti samo snagu udarca, već i način na koji je udarena. A u slučaju Roberta Karlosa, pamtila je savršeno.
Autor:
Prof. dr Srđan Marković, profesor na FFKMS, jedini fakultet za sport na Univerzitetu Singidunum
