Povrede u atletici predstavljaju jedan od najčešćih razloga zbog kojih sportisti privremeno ili trajno prekidaju trening i takmičenje. Iako se često smatra da povreda nastaje nakon jednog pogrešnog pokreta, naučna istraživanja pokazuju da je u većini slučajeva uzrok mnogo složeniji. Najčešće je reč o postepenom nagomilavanju opterećenja koje prevazilazi sposobnost organizma za adekvatan oporavak (Moore et al, 2023; Hoenig et al, 2024).
Atletika obuhvata veliki broj disciplina koje imaju različite zahteve. Sprinteri su izloženi visokim silama tokom ubrzanja i maksimalne brzine, srednjeprugaši i dugoprugaši ponavljanim opterećenjima tokom hiljada koraka, dok bacači i skakači razvijaju izuzetno velike sile u veoma kratkom vremenskom periodu. Upravo zbog toga se razlikuju i obrasci povređivanja. Najčešće povrede u atletici odnose se na mišiće zadnje lože, Ahilovu tetivu, zglob kolena, skočni zglob i plantarnu fasciju, dok su povrede zgloba ramena i zgloba lakta karakteristične za bacačke discipline (Edouard et al, 2026). Međutim, zanimljivo je da veliki broj ovih povreda ne nastaje iznenada, već se razvija nedeljama ili mesecima kroz postepeno povećanje bola i smanjenje funkcije.
Jedan od najvažnijih faktora rizika jeste neadekvatno upravljanje opterećenjem. Naglo povećanje kilometraže, intenziteta treninga ili broja takmičenja može dovesti do toga da mišićno-koštani sistem više ne može adekvatno da odgovori na zahteve treninga. Pored toga, nedovoljna mišićna snaga, loša neuromišićna kontrola, ograničena pokretljivost i nedovoljan oporavak dodatno povećavaju rizik od nastanka povreda.
Savremeni pristup prevenciji više nije usmeren samo na istezanje ili zagrevanje. Danas se veliki značaj pridaje objektivnoj dijagnostici, odnosno proceni mišićne snage, asimetrijama između leve i desne strane tela, kvalitetu pokreta i sposobnosti organizma da podnese određeno opterećenje (Weerasinghe et al, 2025). Zahvaljujući ovakvim testiranjima moguće je uočiti potencijalne rizike mnogo pre nego što se javi bol ili dođe do povrede.
Važno je naglasiti da bol nije prvi znak problema. Organizam često mesecima šalje rane signale kroz osećaj zamora, pad performansi, sporiji oporavak ili promenu tehnike trčanja/skokova i bacanja. Prepoznavanje ovih promena i pravovremena korekcija treninga predstavljaju najefikasniji način da sportista ostane zdrav i nastavi kontinuitet rada.
Na kraju, treba imati na umu da cilj treninga nije samo postizanje boljeg rezultata, već i očuvanje zdravlja. Najuspešniji atletičari nisu oni koji treniraju najviše, već oni koji uspevaju da treniraju kvalitetno i bez dužih prekida izazvanih povredama.
Autor:
Doc Dr Slađana Rakić, profesorka na FFKMS, jedini fakultet za sport na Univerzitetu Singidunum
