Agilnost, kao jedna od ključnih motoričkih sposobnosti, ima nezamenjiv značaj u svetu sporta. U novije vreme, u sportskom kontekstu, smatra se da agilnost predstavlja set međusobno zavisnih sposobnosti pomoću kojih sportista brzo reagujući na spoljašnji stimulans može da usporava, ubrzava i menja pravac kretanja na najoptimalniji način (Bompa, 2019). Agilnost nije samo fizička sposobnost, već kombinacija kognitivnih i motoričkih procesa koji omogućavaju sportistima da brzo reaguju na promene u okruženju, što je posebno važno u modernom sportu gde se situacije na terenu smenjuju velikom brzinom.
U timskim sportovima kao što su fudbal, košarka, odbojka i rukomet, agilnost je često presudna za uspeh. Na primer, košarkaš mora veoma brzo da promeni pravac kretanja, ili da napravi fintu, kako bi izbegao protivničkog igrača, dok teniser mora imati brzu reakciju i sposobnost brzog kretanja po terenu kako bi stigao na loptu. Bez dobre agilnosti, sportisti ne mogu dostići optimalne performanse, bez obzira na njihovu snagu, izdržljivost ili tehničko-taktičku osposobljenost (Gadžić, 2021).
Agilnost možemo posmatrati i u kontekstu prevencije povreda. Brzo i kontrolisano menjanje pravca kretanja smanjuje opterećenje na zglobove i mišiće, čime se smanjuje rizik od nastanka povreda. Sportisti sa višim nivoom agilnosti bolje kontrolišu svoje telo tokom naglih promena pravca kretanja, što je ključno za održavanje zdravlja i može da utiče na dugotrajnost karijere.
Trening agilnosti uključuje vežbe koje razvijaju brzinu, ravnotežu, koordinaciju i snagu. Primeri takvih vežbi su promena pravca trčanja (sa i bez spoljašnjih audio vizuelnih stimulusa), vežbe sa lestvicama za agilnost (agility ladder), te cone drillovi. Ove vežbe ne samo što poboljšavaju fizičke sposobnosti, već i stimulišu kognitivne procese, poput brzine donošenja odluka (decision making) i prostorne orijentacije.
Konkretno, najbolje vreme za rad na razvoju agilnosti je odmah nakon kraja uvodno-pripremnog dela treninga ili na početku glavnog dela treninga.
Prema Flisku (2000) za razvoj agilnosti se primenjuju tri metode:
1. primarni metod – bazična agilnost – fokus na tehnici kretanja i pozicioniranju tela, primena osnovnih kretnih obrazaca.
2. sekundarni metod – srednja agilnost – kombinacija kompleksnijih kretnih obrazaca uz dodavanje tranzicionih kretnji, dobro pozicioniranje i promene pravca kretanja koje zahtevaju više sile i snage.
3. tercijarni metod – napredna agilnost – primena vežbi (drilova) koje oponašaju situacione kretnje uz maksimalnu angažovanost.
Osim fizičkih aspekata, agilnost ima i važan psihološki značaj. Sportisti koji su agilni imaju veći nivo samopouzdanja, jer znaju da mogu brzo reagovati u kritičnim situacijama. To im omogućava da budu odvažniji i kreativniji tokom nastupa, što može biti presudno za ishod utakmice/takmičenja.
Na kraju može se reći da je agilnost jedna od ključnih motoričkih sposobnosti koja igra važnu ulogu u većini sportova. Ona omogućava sportistima da budu brži, efikasniji i sigurniji tokom igre, dok istovremeno smanjuje rizik od povreda. Razvijanje agilnosti kroz specijalizovane treninge ne samo što poboljšava fizičke performanse, već i doprinosi psihološkoj spremnosti sportista. Stoga, agilnost treba smatrati jednim od bazičnih elemenata svakog sportskog treninga.
Tekst napisao:
prof. dr Aleksandar Gadžić, profesor FFKMS, jedini fakultet za sport na Univerzitetu Singidunum
Reference
1. Bompa, T. & Buzzichelli, C. (2019). Periodization Theory and Methodology of Training (6th ed.). Champaign, IL: Human Kinetics.
2. Gadžić, A. (2021). Antropomotorika sa vežbama oblikovanja. Beograd: Univerzitet Singidunum.
3. Flisk, S. (2000). Speed, agility and speed endurance development. In: T.R. Beachle and R.W. Earle (eds) Essentials of Strength Training and Conditioning, (pp 471-491). Champaign, IL : Human Kinetics.