Agilnost predstavlja jednu od ključnih motoričkih sposobnosti koja omogućava sportistima da efikasno i brzo menjaju pravac kretanja u odgovoru na spoljne stimulanse. U savremenom sportu, agilnost je postala presudan faktor uspeha, naročito u sportovima koji zahtevaju česte promene pravca, brzine i položaja tela, kao što su fudbal, košarka, rukomet, tenis i mnogi drugi. Istraživanja pokazuju da agilnost ne podrazumeva samo fizičke sposobnosti, već i kognitivne komponente kao što su percepcija i donošenje odluka (Sheppard & Young, 2006).
Agilnost u sportu
Savremeni pristupi definisanju agilnosti podrazumevaju njeno razdvajanje na dve komponente: promenu pravca (change-of-direction – COD) i reakcionu agilnost. COD se odnosi na unapred poznate pokrete, dok se reakciona agilnost bazira na sposobnosti odgovora na nepredvidive spoljne stimulanse, što čini ovaj drugi vid kompleksnijim i realnijim u takmičarskim uslovima (Young et al., 2015).
Studije iz poslednje decenije ističu značaj kombinacije fizičke snage, brzine i stabilnosti za razvoj agilnosti. Marković i saradnici (2020) navode da pliometrijski trening i specifične vežbe sa promenom pravca značajno unapređuju agilnost kod sportista različitih uzrasta. Takođe, neurokognitivne sposobnosti, kao što su vizuelna percepcija i brzina odlučivanja, u velikoj meri doprinose superiornoj agilnosti, posebno u timskim sportovima.
Jedan od najnovijih trendova u proučavanju agilnosti jeste korišćenje tehnologija za merenje performansi, poput „wearable“ uređaja i 3D analiza pokreta, koje omogućavaju preciznu kvantifikaciju reakcije sportista u realnom vremenu (Nimphius et al., 2018). Ovi alati ne samo da objektivizuju agilnost, već i omogućavaju kreiranje personalizovanih programa treninga.
U kondicionoj pripremi, akcenat se sve više stavlja na “specifične scenarije” koji imitiraju takmičarske uslove, uključujući npr. reagovanje na vizuelne ili auditivne signale, kao i uključivanje kognitivnog opterećenja tokom vežbanja. Ovakav pristup omogućava ne samo unapređenje fizičkih karakteristika, već i poboljšanje brzine donošenja odluka pod pritiskom, što je presudno za sportsku efikasnost.
Zaključak
Agilnost u sportu je višedimenzionalna sposobnost koja obuhvata fizičke, biomehaničke i kognitivne aspekte. Savremena istraživanja ukazuju na to da uspešno razvijanje agilnosti zahteva holistički pristup – kombinaciju fizičkog treninga, kognitivne stimulacije i upotrebe savremenih tehnologija za merenje i evaluaciju. Sportisti koji ulažu u razvoj agilnosti postižu bolje rezultate, brže reaguju na protivničke akcije i smanjuju rizik od povreda. Zbog toga agilnost treba posmatrati ne samo kao fizičku sposobnost, već kao integralni deo sportske performanse.
Autor:
Alekasndar Živković, predavač na FFKMS, jedini fakultet za sport na Univerzitetu Singidunum
Literatura
* Sheppard, J. M., & Young, W. B. (2006). Agility literature review: Classifications, training and testing. Journal of Sports Sciences, 24(9), 919–932.
* Young, W., Dawson, B., & Henry, G. (2015). Agility and change-of-direction speed are independent skills: Implications for training for agility in invasion sports. International Journal of Sports Science & Coaching, 10(1), 159–169.
* Markovic, G., et al. (2020). Effects of plyometric training on agility in youth athletes: A systematic review. Sports Medicine, 50(10), 1763–1777.
* Nimphius, S., Callaghan, S. J., Bezodis, N. E., & Lockie, R. G. (2018). Change of direction and agility tests: Challenging our current measures of performance. Strength & Conditioning Journal, 40(1), 26–38.