Telo reaguje na spoljašnje faktore kroz adaptaciju svih svojih sistema. Kroz ubrzani rad srca, disanje, napetost u mišićima, fascija postaje manje elastična, hormonalni sistem delovanja se menja, vagus nerv smanjuje svoj utisak, pa se smanjuje osećaj smirenosti, probavni organi menjaju svoj ritam rada jer se prioritet daje obrani tela, a pokreti postaju manje precizni. Sve to zajedno utiče na držanje, osećaj stabilnosti, subjektivan osećaj napetosti i samo držanje.
Kada smo pod pritiskom, simpatički nervni sistem podiže budnost i ubrzava disanje. Udah prelazi u kratak i snažan pokret u gornjem delu grudnog koša. Ovaj obrazac priprema telo za brzu akciju i za brzo delovanje i koristan je kada smo u opasnosti jer nas štiti, ali postaje veliko opterećenje kada traje dugo. Postaje opasan kada se učestalo ponavlja. Tada se I mišićna fascija zateže. Tonus i napetost u telu raste. Pokreti postaju tvrđi, krući, a telo gubi osećaj lakoće i pokretljivosti. Gubi svoju funkcionalnost. Za oporavak je potreban mir i sigurnost. Hronični stres i trauma dugo drže telo u visokom naponu. Javljaju se anksioznost i osećaj iscrpljenosti. Resursi se iscrpljuju. Disanje se spušta i postaje plitko. Grudi se povlače. Pojavljuje se osećaj kao da dubok udah nije dostupan. Ovakvo stanje povezuje se sa preaktivnim zaštitnim odgovorima u parasimpatičkom sistemu. Telo čuva energiju i ulazi u obrasce stezanja, ukočenosti i zamora.Telo se jednostavno na taj način štiti. Tada fascija gubi elastičnost i hidraciju. Mišići rade više nego što bi trebalo. Pokret postaje ograničen. Ovo je jasan signal da je telu potreban odmor, mekši ritam i kvalitetno disanje koje vraća prostor i osećaj stabilnosti. Prilikom obe situacije telo pokušava da nas zaštiti na nabolji mogući način. Međutim, kada je naše telo pod stalnim obrascom stresa, kada nemamo faze opuštanja i normalizacije našeg disanja tada je telo u velikom problem tj. u spazmu.
U knjizi “The Polyvagal Theory Workbook for Trauma” opisano je da su ključne strukture disanja pluća, srce, dijafragma, međurebarni mišići i psoas u dubini abdomilanle šupljine. Trauma upravo stvara napetost u ovim područjima. Napetost ograničava protok daha. Pluća, srce, dijafragma i međurebarni mišići zajedno sa psoasom, povezani su fascijalnom mrežom, slojevima vezivnog tkiva koji se protežu kroz ceo organizam. Ova tkiva prenose neurotransmitere i hormone kao što su serotonin, dopamine i oksitocin kroz telo. Ove supstance oblikuju naše emocije. Kada se krećemo i dišemo, fascija funkcioniše kao podmazujući sistem koji omogućava lakši pokret i slobodniji protok emocija. Suprotno tome, stres, trauma i nedostatak kretanja zatežu fasciju. Ona postaje lepljiva ili tvrda. Tada se javljaju umor, bol, upala i poremećaji u imunitetu.
Psoas je deo složenog sistema mišića i fascije u donjem delu karlice koji čini karlično dno. Karlično dno je veoma važno u sistemu disanja i stvaranja intrabdominalnog pritiska. Ono deluje kao sekundarna dijafragma i daje osnovu za stabilno disanje. Ono takođe podržava organe stomaka. Kada postoji iskustvo traume, u ovom području se često nakuplja prevelika napetost. Ta napetost ograničava prostor daha. Pošto se vezivna tkiva šire kroz ceo organizam, zategnuto karlično dno često je povezano sa napetošću u vratu, grlu i mekom nepcu. Meko nepce funkcioniše kao treća dijafragma u telu i treba da se kreće u ritmu disanja. Kod osoba sa traumatskim iskustvima, napetost u vratu i grlu javlja se često. Većina ljudi nosi određeni nivo napetosti u ovim strukturama, što utiče na kvalitet daha i osećaj lakoće u telu. Bol u karlici i donjem delu leđa često je posledica kombinacije lošeg- plitkog-nepravilnog disanja, povećanog stresa i zategnutih fascijalnih struktura. Kada se disanje vrati u prirodan obrazac, nervni sistem se smiruje, fascija dobija više pokreta i hidratacije, a mišići rade skladnije. Rezultat je manji bol i bolja funkcija celog tela.
Autor
Doc. dr Tamara Ratković, profesor na FFKMS, jedini fakultet za sport na Univerzitetu Singidunum
