„Dobar dan, izvolite, hvala, ..“
Nekada su bile podrazumevane reči koje smo razmenjivali među sobom. Bilo je nezamislivo da prođemo pored nekog nama poznatog, a da ga ne pozdravimo, da kada uđemo u objekat, negde – ne kažemo „dobar dan“. Kada nekom uradimo nešto, čak i slučajno, osnovno je reći „izvini“ ili ako kasnimo negde, takođe. Sve su to svakodnevne situacije koje su postale „traumatične“, jer smo zaboravili kako izgleda govoriti, razgovarati, pričati, nasmejati se, uputiti lepu reč, pa neka je i kritika prisutna, ali upakovana tako da zvuči elegantno, motivaciono, kao vid podrške.
Osnove kreću od beba uzrasta. Zdravo, veselo, nasmejano dete se razvija kroz svakodnevnu podršku roditelja i njihovo prisustvo. Već je ranije bilo reči o pravom značenju reči „prisustvo“. Daleko smo od tog stava da dete treba da bude bezgrešno – naprotiv, što je nestašnije i ima slobodu ponašanja uz adekvatnu korekciju od strane roditelja, to će pre i bolje početi da ima osećaj kako se gde i u kojoj situaciji treba ponašati, umeti ponašati. Roditelj je prvi „stepenik“ – baza osnovnog vaspitanja, početak pedagoškog razvoja, sa manje ili više prisutnosti emocija.
Pre određenog broja godina, deca su do svoje 7-e godine bila „samo“ u roditeljskom okruženju dok nisu kretala u prvi razred, jer su roditelji više imali priliku da budu uz decu. Prvi susret sa školom donosio je neretku sramežljivost kod dece, bilo je potrebno više vremena da se prilagode novom ambijentu, novoj svakodnevnici. Izuzetnu ulogu u toj vrsti privikavanja i promenama su imali i imaju učitelji koji su sledeći „stepenik“ u pedagoškom razvoju deteta. Osvrt je bio na period od pre par godina, ali se današnjica veoma izmenila – deca, vrlo mala, kreću u jaslice, vrtiće, predškolske ustanove, boravke, različite vrste školica sporta, jezika, umetničkih škola.. Da, da – čak i pre 7-e godine života. Ritam koji nam nameće svakodnevnica je izuzetno brz, shodno mestu življenja. Što su gradovi veći, dinamika života je prisutnija, a samim tim i zauzetost odraslih u svakom smislu što sa sobom nosi manje prisustvo u životima dece. Naravno, svaki roditelj bi želeo da je to drugačije, ali se prilagođavamo predstavljenim uslovima.
Deca su od veoma malog uzrasta u kontaktu sa tehnologijom i vrlo brzo postaju tehnološki pismena, ali zaostaju u nekim drugim razvojnim koracima koje, sticajem okolnosti, preskaču. Uključivanjem u zajednice određenog tipa, pedagozi se trude da nadomeste razvojne raskorake koji su napravljeni. Uz predškolske ustanove (jaslice, vrtiće, ..), deca se sada, ukoliko to nisu naučila u kućnim uslovima (shodno tempu života), susreću sa novim navikama koje će zadržati, počevši od samostalnog oblačenja, upotrebe kašike/viljuške, kako se ponašati prema novim drugarima, odraslima, kako da se obuju, kako da se ponašaju u novim okruženjima sa kojima se do tada nisu susretala. Kasnije, zavisno koliko godina provode u predškolskoj ustanovi, prelaze u sistem školstva gde nastavljaju dalji niz oblikovanja svoje ličnosti od strane učitelja i nastavnika, a uporedo, vrlo verovatno, i uz prisustvo trenera iz nekog sporta ili školice sporta.
Uloga pedagoga, bez obzira koje je profesionalne opredeljenosti, jeste da aktivno učestvuje u formiranju ličnosti, navika i budućnosti mladih ljudi, zavisno u kom periodu njihovog života su prisutni ili se priključuju. Deca će dolaziti i odlaziti, nastavljaće svoj put sa manje ili više prisutnosti u našim životima, ali naše je da damo maksimum za njih i njima kako bi napravili dobru osnovu i uspešno savladavali sve situacije u kojima se nađu. Naravno, mi smo samo jedna karika u tom lancu života, ali neka naša reč i ponašanje bude u skladu sa osnovnim postulatima lepog i kulturnog ponašanja prema svima – počevši od roditelja, braće/sestara, drugara/prijatelja, starijih osoba (poznatih, nepoznatih), nadređenih/podređenih, a neki tamo – virtuelni svet neka toj deci budu dopuna svakodnevnih aktivnosti i da iz njega uzmu samo ono što će moći da implementiraju u svoj kvalitetniji razvoj gde i dalje postoji „Dobar dan i doviđenja“, „Hvala, izvini, izvolite, ..“.
Autor:
Slađana Rakić
Profesor na FFKMS, jedini fakultet za sport na Univerzitetu Singidunum