Nakon uspešne organizacije ZOI u Sarajevu 1984, javila se ideja o organizaciji LOI u Beogradu. Beograd je bio uključen u olimpijsku trku dva puta. „Beograd je spreman!“ je bio slogan beogradske kandidature za letnje Olimpijske igre, ali ne za one održane u Barseloni 1992. godine, iako je tadašnja država SFRJ to silno želela, nego za Olimpijske igre 1996. godine!
U kandidaturi Beograda posebno je bila istaknuta tradicija, delegacija Kraljevine Srbije prisustvovala je prvim Olimpijskim igrama 1896. godine. Srpski Olimpijski Komitet osnovan je 1910, a na OI u Stokholmu 1912. Srbija bila zvanično primljena u olimpijsku porodicu.
Svi sportski kapaciteti za 1996. godinu bili su većinom spremni još 1988. godine. Trebalo je da ugostimo takmičare u čak 28 disciplina – od streljaštva do jedrenja. Imali smo 13 sportskih centara, tri velika stadiona i čak osam olimpijskih bazena.
U beogradskoj kandidaturi upućenoj Olimpijskom komitetu stajalo je da bi se atletska takmičenja održavala na Stadionu Crvene zvezde, našem do danas najvećem stadionu, kapaciteta 97.160 gledalaca.
Maraton i atletsko hodanje bili bi organizovani od stadiona ka Zemunu, a da staza zvuči atraktivnije, navedeno je da bi išla „na terenima koji leže na ostacima nekadašnjeg Panonskog mora, blago talasasta, bez oštrih uspona i padova“.
Plan je predviđao da se izgradi Olimpijsko selo, udaljeno 7 kilometara od aerodroma i 8 kilometara od centra Beograda, na mestu današnjeg naselja Bežanijska kosa, gde bi bili smešteni sportisti i njihovi pratioci — treneri, lekari, fizioterapeuti. Ista ideja nalazila se i u propaloj kandidaturi za 1992. godinu, pa je očito neko smatrao da se od odličnih ideja ne treba rastati tako lako. Između Olimpijskog sela i stadiona nalazili su se brojni luksuzni hoteli predviđeni za delegacije. Badminton je trebalo da se igra u Obrenovcu, što je bila i najudaljenija lokacija od Olimpijskog sela (22 kilometra). Bejzbol bi se igrao na Stadionu omladine (Omladinski stadion na Karaburmi) koji ima kapacitet od 30.000 gledalaca. Što se tiče košarke, plan je bio da se mečevi igraju u „novoprojektovanoj i izgrađenoj sportskoj hali“, današnja Beogradska arena.
Kajak, kanu i veslanje vozili bi se na Adi — Savsko jezero dugo je 5 kilometara, široko 200–400 metara, mirne površine. Fudbal je trebalo da se igra na našim najvećim stadionima — „Zvezdinom“ i „JNA“, ali i na stadionima u tadašnjoj Jugoslaviji: Zagrebu („Maksimir“), Splitu („Poljud“) i Sarajevu („Koševo“). Svi su ispunjavali FIFA standarde.
“Novinarskog selo”, predviđenog za smeštaj medijskih i TV ekipa iz celog sveta bilo je predviđeno da se podigne na prostoru današnjeg naselja “Beograd na vodi”.
Na sesiji MOK-a, održanoj 1986. godine u Lozani, i 1990. godine u Tokiju, Beograd je sa svojom kandidaturom prošao do finalnog kruga glasanja, međutim Barselona je izvojevala pobedu za LOI 1992.god, kao rodni grad tadašnjeg predsednika MOK, Huana Antonia Samarana, a za domaćina LOI 1996. godine, umesto Atine koja je trebalo da slavi 100 godina Olimpijade, izabrana je Atlanta kao sedište kompanije Koka Kola koja je bila višegodišnji sponzor Olimpijada.
A zašto je otpao Beograd kada je definitivno imao najbolju mrežu gotovih sportskih objekata? Razlog je početak duboke političke krize i kasnije rat u Jugoslaviji.
Autor
prof. dr Vladan Marković, profesor na FFKMS, jedini fakultet za sport na Univerzitetu Singidunu,